Пролог

НЕ ЗАБОРАВИ ВРЕДНОСТ ОНОГА ШТО ИМАШ
Паприке

У брдима изнад Дрине Момо Капор жудно гризе црвену бабуру и врућу погачу. Лето је, ноге нам у потоку, поглед одлутао низ реку ка Лозничком пољу. Година је 1988, комеша се на све стране, али још нисмо свесни да мирише на рат.
„Видиш, кад сам у Америци, у том њиховом лакомисленом и себичном ,потрошачком рају’, за овим чезнем”, каже Момчило, затвара очи, рска му под зубима. „За вином у којем има грожђа и за паприком која мирише на паприку. Тамо, у њиховом супермаркету, све паприке су велике, исте дужине, сијају се као да су тек офарбане, али, кад их загризеш, чини ти се да жваћеш пластичну папучу, као дресирано куче.”
„Претерујеш, Момо”, каже млади песник. „Учитаваш идеологију у паприке.”
„Још си ти, синко, зелен и наиван”, уздахну Момо Капор. „Надам се да ћеш ово схватити кад отпутујеш тамо, да никад неће доћи време кад ћеш то морати да схватиш овде.”
Јесен, 2016, превалила половину. Још се понегде може осетити један од два најлепша мириса у српским предграђима (уз мирис уцветалих липа у јуну): мирис паприке печене на плотни, за ајвар, за туршију. Али већ неколико јесени само смо преко везе, испод тезге, могли добити паприке које миришу на паприку. Генетски манипулисани пластиканери, издашни и убитачни, прете да ће прекрити све. Паприке с укусом папуче, трешње које ни црви неће, житарице од којих и краве полуде. За бољу зараду лакомих приградских сељака и накупаца, за масну провизију корумпираних политичара. Док смо имали озбиљну државу, за такве ствари се стрељало. Бар симболично.
А онај песник свратио јуче у редакцију и каже: „Момо је био у праву. Страшно је кад не знаш вредност онога што имаш.”